panj

trčim
uvijena u peškir
po livadi u blizini svoje zgrade
treba da sretnem prijatelja kroz desetak minuta
neću uspeti i nervozna sam
i prilaze mi ljudi
koji ne primećuju moju nagost već ogromnu kutiju koju jedva nosim
i zapitkuju
šta je
za koga je
diraju i otimaju se da sklone tkaninu koja pokriva
dva panja koja sam namenila njemu
za duge godine našeg divnog prijateljstva
jedan panj pade i odlomi se
tako se odlomiše i moji živci
a i propustih dugo očekivan rendez-vous

Advertisements

pena

na sve strane bila je pena
kada me je neko zgrabio
za ruku
i počeo da vuče ka sebi
dok sam pričala sa ljudima
koje ne volim
dok sam im objašnjavala
da je bolje
ujediniti se
dok sam od sebe pravila
bolju osobu

piknik i kampovanje

naučili su nas da su piknik i kampovanje zabranjeni
nismo smeli da šetamo određenim delovima
te iste kaldrmisane šume u kojoj smo se igrali
pak odlučismo da kroz istu prođemo
naoružani hranom i lepim očima
možda i smeškom

ta šuma je od blata
visokog drveća
oštrih stena
slomljenih nerava
ali smo bili odlučni da kroz nju prođemo
iako znamo da je puna vojnika
onih
koji nisu za otadžbinu
a ni za neprijatelja

znajući da nas neko uvek posmatra
provlačili smo se kroz mangrove
ronili u barama
peli se po najoštrijim liticama
i opet nije bilo dovoljno

naravno
neko nas je spazio
pucao na nas
lovio nas kao zalutale
pomahnitale srne
krili smo se iza napuštenog automobila
jeli svakojaku hranu
patili za domovinom
a samo smo hteli najobičniji engleski piknik

do njega
nismo mogli ni maštanjem doći
završili smo na vodopadu
gde sam se izborila za svoje krdo
stado
ili pak čopor
koji je uspeo da pređe preko reke
mene su ulovili

zidovi na balkanu

kad sam jednom prilikom
pokušala da se iskradem
iz ludnice gde su svi nosili
sive haljine i lica do poda i
mokre sive klompe
jedno derle me je pratilo
pa povuklo za haljinu
reklo da hoće da ode sa mnom
da bih mu pokazala lepote sveta
van sive kuće u kojoj su nas
silom prilika držali
zajedno smo se išunjali iz tog sveta
zaključali taj deo prošlosti teškim katancem
mučili se da preskočimo prvi beskrajni zid
sa bodljikavom
onda preskočili i drugi
i peti, dvadeset peti
preskakajući ih prešli ceo balkan
tako smo završili u sloveniji
pa smo odlučili da svratimo
i do juga italije

on

igralište i ja sam sa njim
on u jednom trenutku odlazi
tamo
na levu klupu
legao na leđa, zabacio glavu, gleda zvezde
ostavio me samu
cure mi suze i ružne reči niz lice
ne mari i smeh mu se sliva niz obraze
i ja šta ću, kako ću
puknem, opsujem
pobegnem iz te sramote koja me okružuje
trčim, pitam ljude da li imam pravo da odem
oni mi kažu samo ti treba karta
ponovo bežim i ulazim u zgradu
i plačem monsunske kiše
ulećem u svoj potpuno drugačiji a isti stan
sveže knedle u grlu ali kada sve stane stare su mesec dana
i poprimaju crnu boju
dođi do mene molim te, šaljem poruku
i on se stvara, sve je zaboravljeno
sve osim suza
i sad niko ni ne zna čemu one na mom licu
ona izlazi, onako sva umorna a vesela
i silazi niz stepenice samo da bi bacila cigaretu
vraća se unutra i pozdravlja njega, meni se osmehuje
vrata se zatvaraju i sve je nestalo

što se tako zlobno smeješ?

mama, da li zbilja postoji
za svaku osobu na ovom svetu
soba, stan, kuća, u koju ona nesvesno
nikad neće želeti da kroči
zbog nekakvog nepoznatog straha
da li zbilja postoji takvo mesto
na neki način
ukleto mesto
verujem da postoji draga
sada se skloni
i tako skrećem iz levog kraja bulevara
u kikindsku
i treba da dođem do ulaza
u kome sam nekada živela,
treba da uđem u stan
koji je ispunjen
crninom
iako ja to ne znam
i stižem do manje raskrsnice
pravo do ulaza starog
desno do ulaza novog
razmišljam o pitanju koje me doduše muči ceo dan
odjednom neki neobuzdan strah
i ja skrećem desno brže bolje
srećem komšiju
debelog i riđeg hvalisavca
on nosi ogromno pismo i kaže mi zdravo komšinice
zamalo da poleti
kaže pismo je iz kanade
i da u njemu piše da ce on ići u švedsku
u stokholm
obećanu zemlju
na mesec dana
govorim u sebi
govno jedno pogano nisi to zaslužio
svojom ružnoćom ces zaplašiti te divne ljude
a zatim ulazim u ulaz
u kome imam stan na trećem spratu
penjem se na poslednji sprat
na vrh zgrade
na penthaus
tu je proćelavi čovek odvratnih od kafe i cigareta brkova
nešto govori meni i mojim prijateljima
i počinje
da se smeje
i mi se smejemo
ali on počinje
da se zlobno smeje
i mi trčimo niz stepenice
preskačemo ih lomimo gelendere vrištimo znojimo se
i čujemo da njegov smeh biva
sve zlobniji i zlobniji

u šumi

od betona i metala
odigrava se tragedija
ja se mislim
biće sve u redu
dok sediš pored mene
dok komarci ne zuje oko nas
nije u redu
kada te juri dvadesetoro ljudi
a ti si sam i kriješ se
iza betonskog bloka

nailaze naši poznanici i možemo da se prikažemo
ja se mislim
kraj je
a  ti mi kažeš da su me izujedali komarci
i u razbijenom prozoru ja vidim ujede
čelo – dva ujeda
levi obraz – jedan ujed
desna strana vrata – tri ujeda
hitna pomoć dolazi i odvodi naše stradale poznanike
ja ih ne sustižem
mašem im dok voze u rikverc
medicinska sestra prevrće očima
grliš se sa preživelima i svima su oči pune suza
jer trebalo je da to sve bude igra
a nije
crno mi je i padam na mokru zemlju
mantil se cepa i cipele raspadaju
svi se i dalje grlite
vidim točkove kako idu prema mom licu